Žena koja radi sa starijima: “Jedan me tražio da mu okrečim kuću, a druga da pečem pekmez”
U državi koja muku muči s velikom stopom nezaposlenosti 50+ populacije i nedovoljnim kapacitetima da se pobrinu za starije i nemoćne, projekt “Zaželi” došao je kao naručen. Pričali smo s jednom gerontodomaćicom iz Slavonije koja nam je opisala kako taj projekt izgleda u stvarnom životu.
Photo: David Monje (Unsplash)
Projekt “Zaželi” je u prvoj fazi do sada zaposlio oko 6.000 žena za 30.000 krajnjih korisnika, a mi smo razgovarali s jednom gerontodomaćicom iz Slavonije koja je od početka uključena u projekt.
Naša sugovornica se prisjetila samog početka projekta, koji je u jednom slavonskom gradu krenuo prije točno dvije godine. Jedan od uvjeta je bio da polaznici upišu tečaj prekvalifikacije, kako bi se mogli zaposliti nakon što projekt prođe. Naša sugovornica se prekvalificirala u njegovateljicu, a sada odrađuje praksu u jednom domu za starije i nemoćne.
No, vratimo se na početak.
U startu su joj dodijeljena četiri klijenta, tj. krajnja korisnika. U pravilu su to stariji ljudi koji žive sami, a nerijetko su stariji od 80 godina.
“Kada smo tek krenuli u posjete korisnicima, bilo je svima malo neobično. Oni su isprva bili malo stidljivi i nisu od nas previše tražili, ali su se s vremenom opustili i jako povezali s nama.
Ima ljudi kojima treba pomoći jednom tjedno, onda to odradim u komadu. Drugima baš treba doći više puta, pa je na početku bilo dosta dogovora oko rasporeda”, kaže naša sugovornica.
Njima je neobično da im netko pomaže
Kako je vrijeme prolazilo, zbližili su se na ljudskoj razini, a korisnici su prepoznali da se unatoč ogromnoj papirologiji u pozadini kakve vuku EU projekti zapravo radi o društveno korisnoj aktivnosti s humanitarnim karakterom.
“Znate kako vam je to, kada s nekime provodite puno vremena ljudi se povežu. Ujutro im ja odmah serviram kavu, pa malo razgovaramo, a onda se i dogovorimo što treba napraviti. Bilo je tu svega, od onih očekivanih odlazaka u trgovinu ili ljekarnu, do klasičnih kućanskih poslova i pomoći u kući. Prala im prozore, usisavala, kuhala ručak, sve uz razgovor i druženje”, priča nam sugovornica.
Vrlo brzo, korisnici su jedva čekali njen dolazak. Radi se o starijim i nemoćnim ljudima koji žive sami, možete ih naći u svakom gradu, ali njihovi su problemi uvelike nevidljivi slučajnom prolazniku.
“Stare su one, ali prošle su dvije godine i sada su još starije i još nemoćnije. Dobila sam dojam da smo im u te dvije godine postale maltene sve na svijetu. Baš sam neki dan pričala s medicinskom sestrom koja mi je rekla da su moje korisnice baš jako utučene i depresivne jer znaju da se projekt bliži kraju”, govori naša sugovornica.
“Jedan me pitao da mu pomognem krečit, a jedna da joj ispečem pekmez”
U moru uobičajenih kućanskih poslova, bilo je i neobičnih zahtjeva. Tako je jedan korisnik od naše sugovornice tražio da mu pomogne okrečit kuću, a jedna korisnica zatražila da joj se ispeče pozamašna količina pekmeza od šljiva.
“To oko pekmeza je bilo onako ležerno ‘danas bi pekla pekmez, oš mi pomoć’, svega je tu bilo. Mogu ti reći kad smo počeli to praviti, da je bilo previše. Pravim i ja pekmez, ali u manjim količinama. Još je njen sin rekao doći pomoć, ali mu je brzo dosadilo pa je otišao.
I onda kada obavimo sve kućanske poslove, a ostane nam vremena, onda smo išli u šetnje, pa na kavu, nekad i na sladoled! Znaš, tim ljudima i razgovor puno znači, možda i više od pomoći u kućanskim poslovima”, opisuje sugovornica.
Pita se sugovornica kako su ti ljudi živjeli prije projekta Zaželi, budući da su se u relativno malo sati navikli na pomoć u kući i zbližili se na ljudskoj razini.
“Iskreno, nekad je bilo naporno. Trebaš ipak obići sve, brinuti o životima četvero ljudi koji jednostavno računaju na tvoju pomoć. Tisuću recepata smo razmijenili, pa moraš pamtiti da jedan korisnik voli jednu metodu pravljenja kave, a drugi neku skroz drugačiju i tako do najsitnijih detalja. Ja sam se trudila prilagoditi svima”, kaže naša sugovornica.
Tijekom trajanja projekta preminula je jedna korisnica, pa su joj dodijelili novog. On ima 64 godine, ali je slijep na jedno oko pa se kvalificirao za pomoć u kući.
“Sam je živio, čak je htio da mu okrečim kuću. Međutim, mi to nismo radile. On je počeo sam, s jednim okom, pa sam mu naravno morala pomoći oko jedne strane. Znate, srce te boli i želite pomoći, ali projekt ne služi tomu.
Taj čovjek, on je nedavno došao tu, nije prije živio ovdje. Imao je stvarno zapuštenu kuću. Mi smo tu kućicu preuredili za život i mogu vam reći da sada izgleda jako lijepo. Svašta je bilo s njim, on je volio malo i popit ali brzo sam ga ja dovela u red – znao je da nema alkohola dok sam ja tamo”, prepričava nam sugovornica.
“Zaželi” u doba korone
Korona je poremetila redovni dio projekta, a krajnji korisnici su ostali odsječeni od svojih pomagača Ipak, radi se o ranjivoj skupini, a prioritet je bio zdravlje.
Oni su se tada uplašili da će pomoć prestati, iako se nastavila po drugačijim pravilima. Ali kreativni su stariji, da ne kažemo očajni, pa su smišljali razne trikove da što više vremena pokušaju provesti sa ženama iz projekta:
“Oko korone je bilo jako strašno. Ali korisnice su također bile malo zločeste. One su se bojale da mi više nećemo dolazit. I onda su nas slale za sitnice za sitnice koje nas nikad prije nisu slale. Od toga da im platimo samo jedan račun od cijelih režija, pa da idemo u trgovinu kupiti samo kilu mandarina i slično.
Tada zbog pravila nismo ulazili u kuće, ali smo im morale objašnjavati da nas ne mogu zvati zbog takvih sitnica. Ali ja znam, one su nas zvale samo da dođemo, samo da nas vide i da s nekime popričaju”, kaže sugovornica.
Praksa u domu za starije
Sada radi praksu u obližnjem domu za starije i peče svoj novi njegovateljski zanat.
“Do kraja projekta sada odrađujem praksu u tom domu. Je i teško i naporno, ima nekih 70 korisnika o kojima brinemo. Ima drugih žena koje su isto upisale tečaj za njegovatelja pa im ne odgovara, kažu da im je jako teško raditi.
A ja želim vidjeti kako to sve izgleda, gledam što rade drugi radnici koji su tamo preko 15 godina pa tako radim i ja. Radim svoj posao, ali se jako brzo vežem za ljude. Moraš imati i srce i dušu za taj posao”, kaže nam sugovornica.
Bilo je i loših stvari
Projekt, sve u svemu, opisuje pozitivno. Kaže da možda postoje neke mane, poput toga tko je dobio pravo na pomoć, a tko nije.
“Projekt je po meni super, ali važno je kako se postaviš. Kad ti njima daš sve od sebe, pa kad te oni jedva čekaju da ponovno dođeš puno ti znači. Ne mora to biti ne znam što, ali i najmanja pomoć ispuni i njima i nama srce”, kaže sugovornica.
Smatra da je grad možda trebao imati više obzira i prema njima i prema krajnjim korisnicima. Naime, ima ljudi koji su pokušali iskorištavati pomoć u kući.
“Iz grada su možda trebali posjetiti i nas i vidjeti kako ti ljudi žive, ne znam sada napamet koji su bili kriteriji za dobivanje pomoći. Oni imaju puno papirologije, ide im projekt i vjerojatno tamo ima posla.
Ima ljudi kojima možda ta pomoć u kući nije trebala. Jedna žena koju sam upoznala preko projekta je plakala šest mjeseci, nitko se nije obazirao prema njoj. Sve je morala raditi. Tek kada su vidjeli u dnevniku rada što je sve radila. Ona se vjerojatno nije najbolje postavila, dopustila si je da joj oni zadaju više posla nego što je imala vremena za obaviti”, kazala je sugovornica.
Projekt Zaželi očekivano drugačije izgleda kada ga se promatra kao projekt, nego u stvarnom životu. No, to je bilo za očekivati jer su situacije pa i sati provedeni na poslu duboko individualne prirode. U ovom trenutku započela je II. faza projekta, a mi ćemo svakako pratiti što se događa.
