Slavko (64) ostao bez gerontodomaćice: “Dao bih kuću samo da imam što za pojesti”
Umirovljenik Slavko ima umjetni kuk pa ne može raditi mnogo toga. Ponekad kosi travu, pomaže drugima koliko može i drugi pomažu njemu. Jedina mu je želja, kaže, imati dovoljno za jesti.
Slavko (64) kod autobusnog kolodvora u Valpovu
(Barbara Jurišić/Mirovina.hr)
Umirovljenik Slavko (64) stopostotni je invalid pa ne može puno raditi po kući. Pomoć u kući mu jako dobro dođe i zato je bio dio projekta “Zaželi” koji je sada stao. Zaposlenica mu je prvu godinu donosila kuhanu hranu te mu je to jako puno značilo jer sam ne može kuhati niti si priuštiti više to uopće.
“Nemam za pojesti, kupim si kruha i paštete”
„Radio sam u Đure Salaja u Valpovu i radio sam u kinu. Sad sam 100 posto invalid. Stavili su mi umjetne kukove. Jedino što mogu je nekad pokositi travu. Pomažem drugima i oni meni pomažu. Društveni život što ide dalje, tim ide gore. Dobar sam i šutim i sad bi dao kuću samo da imam za pojesti. Ostao sam sam. Imam kruha. Par je njih htjelo uzet kuću, ali oni bi to prodali i mene stjerali na ulicu i tako. Ja bi htio da nekom pametnom prepišem kuću, ali nemam za pojest. Skroz je sve skuplje. Sad si samo kupim paštete i kruha, a ovako, nikad kuhanog nit’ ništa“ – govori gospodin Slavko.
Anica mu je svaki dan donosila kuhano od svog ručka
Projekt “Zaželi” bio mu je od velike koristi, a otkako mu gerontodomaćica više ne dolazi, nema više kuhane obroke. Poslije nje mu je, u drugoj fazi projekta, došla druga žena koja je u dnevnik zapisivala kako radi sve što treba, no tako nije bilo.
„A nekad je kod mene radila Anica, tu iz sela blizu Valpova. Skoro svaki dan mi je donosila za pojest. Sad je prestala raditi, ne smije ni raditi, ovako, da ju policija ne bi. Tko zna da će oni više i raditi. Poslije nje mi je došla druga žena raditi godinu dana. Skoro ni jednom mi nije donijela za pojest, a piše da je na papiru. Anici je bilo lakše donijeti. Radi to doma, šta će? Zagrabi i donese kad kuha i ja bio sretan. Sada ne znam koja će doći. Peti je mjesec, još nisu nastavili“ – završava gospodin Slavko.
